Just around the riverbank...

Ijao. Padaće sneg.

Ček', nije to baš najpodesniji izraz za ovo doba godine, za ovo podneblje, kod nas sve naopako...

Hm...  

Desiće se nešto... neuobičajeno? Što sam vickasta...

Ovaj, javio mi se komša.

Da, da, onaj što ga spominjem često. Što se raspitivao kod mame šta ću da upišem, kako mi je u školi i slično, da, baš taj. 

Jeste, do sad mi se nijednom nije javio. Koliko god da sam se puta javila, javljala sam se vratima- od lifta, glavnog ulaza... jer on samo spusti glavu. Strašljiv, izgleda.

Mada, pazi, jesam ja strašna, ono, cvikeri, ranac od tri-četr'i kila... Predstavljam opasnost po okolinu, šta ako zama'nem torbom iz čista mira, onako, trgnem je, ko da se odbrani...? Doduše danas i jesam bila u fazi trzanja zbog sociologičarke, opet, al' to ... to je nešto moje. =)

I tako, ovog puta je moj lepi crni komša-ekonomista prošao, otvorio mi vrata, i rekao: "Ćao", uz neki smešak, kao da se sto godina spremao za tako nešto. Što je približno jednako vremenu mog bitisanja u ovoj zgradi. Tako da mu ovo dođe kao mali jubilej... =) Videću još kol'ko ću da ga slavim...

Da ne grešim dušu, i sama sam stidljiva, ubij Bože... Samo, kad primetim da mi se neko jaaavlja, da hoće možda i da popriča sa mnom, pa bre... gukknem, dam znak da sam konstatovala konstatovanje mene... Kao kad prelaziš ulicu, pa ti neko stane, a nije mu moranje. Pa ti klimneš glavom, ili izgovoriš "hvala"... To je baš lepo. Ja to volim. =) Al' komša izgleda nije od te sorte... Treba malo vremena. 

Šta EKOF napravi od čovekaaa... 

 

'Alo, bre, Srbi?!

Sad me stvarno više ništa ne interesuje. Zovi me baksuzom, mrgudom, napaljenom 'tinejdžerkom', kako 'oćeš, ne možeš da mi dovodiš SVOJE društvo na MOJU proslavu rođendana!!! Zovi ih kod sebe, pa se cmačite, grlite, opijajte, i razbijajte SVOJE sijalice u SVOJIM zakupljenim prostorima! 

O, ljudi moji.

Kad sam ja nekog svog dovela kao padobranca na TVOJ rođendan?! Ili, još gore, da sam upala na rođendan nepozvana.

Majka mu stara. 

Pa nema, tačno će da mi presedne.

Ima da radi obezbeđenje, pa ako ih nije sramota da se blamiraju kad ih izbace što se prave pametni (prim. drugarica-slavljenica), neka.

Kako zvučim? Nervozno, a...

Jbg. I jesam nervozna. Ne želim da razmišljam o takvim stvarima, hoću da uživam k'o čovek... Najviše me brine što sam neke ljude pozvala, a nisam stigla da im dam pozivnice, pa ne mogu da kažem:"ne puštaj nikog bez". Još ću i da visim na vratima... 

Trebalo bi da sve to bude normalno, je l' da, to je i uobičajeno... Za te padobrance, mislim... Šta, samo kažem 'doviđenja'... 

Buuuši, hahahhaaa... Lol... Aaaaa... 

 

Kod mene opet paducka neka kišica. Što mi ne smeta naročito, naprotiv, rasterećuje me. I 'pada mi se kiša' često, što bi rekla moja sestra... Heh... Vetar je ono što mi smeta. Razumem ja, jesen je, kad će ako ne sad, al' ono... hladno je i bez njega. Smeta mi i to fijukanje, ja sam više za ritam... Dakle, 'jeeej' za kišu. =)

U nedelju je THE Day, slavim rođendan u jednom diskaću-klubu, kako god. Rođendan mi je, inače, u julu, ali, kao letnje dete, ispaštam jer mi je društvo najčešće na raaaspustu, na planinama, morima, kako to već ide... I onda dočekah septembar. =) Svi će da budu tu. Svi meni važni... Svesna da je sve to jako blizu postala sam tek kad su ljudi, prilikom preuzimanja pozivnica (koje su ćirilične, btw, što je mene učinilo jako srećnom, a mislim i moje dve drugarice-slavljenice), uz keeez i "hvala na pozivu", izgovarali i jedno otegnuto: "jao, jedva čeeekaaam!" =)) E, to je onda bilo... to. Sad i ja jedva čekam. =)

"Izvooooli, volela bih da dođeš..." I osmeh.

E, jedan... On... je bio uskraćen za jednu takvu rečenicu. Ali, računam... biće još prilika da Ga pozovem, nekad negde... Ovaj put stvarno nisam mogla, mada je povod baš dobar, ništa ne bi ni posumnjao... Da se razumemo, nije da bih ga nešto spopadala ili šta već, nego samo... da bude tu... =) 

Eh,sad... sad mi krivo. Sad kad razmislim kako neće da bude tu.

Ma dobro, tek je početak. Razmišljanja o njemu i tih fora... Je l' tako, tako je.

Heh...

Errr... u kom li sam trenutku ponovo osetila potrebu da slušam one ONAKVE pesme? One, balade, sa tugaljivim tekstovima, toliko neuskladjenim sa mojim... statusom. =) Doduše, ovo nije najsjajniji period, ali... prethodnih godinu dana sam uspevala da ga preživim i bez toga. Možda se sve dogodilo u isto vreme kada sam i poželela da ponovo pišem blog... Nemam pojma. Dogodilo se. Daj da pišem...

Imam 18 godina... mamu, tatu, sestru... Ostatak porodice mi se rasipa, umiru, nestaju... Odnose poneki deo mene sa sobom... Navikla sam da plačem, jbg... Imam divne prijatelje... Drugarice, drugove... Znače mi, bilo bi mi mnogo teže da njih nema... Imam svoju sobu. Imam vozačku. =) Sviram klavir, pevam u horu, igram folklor... Imam predstavu šta bih sa životom.

Nemam dečka... Ni na vidiku, nažalost. Ipak, javlja mi se stari osećaj zaljubljenosti, što je značajan pomak. Odavno mi se nisu uzburkale emocije kao kad sam njega videla... Istovremeno osetiti i ushićenje i uzbuđenost i strah da ne ode brzo... Baš je... divan. =) Heh... Nemam naviku da ljudima koje volim to i kažem... što je užasna greška. I teret, istovremeno. Ko me ne razume, nadam se da nikad i neće...

Ne volim prelazne periode, jesen, proleće... Nit' je toplo, nit' je hladno, glupost... Imam neposlušnu kosu, najčešće me nerviraju šiške... Ali ih, i pored toga, i dalje nosim... Od 'male noge'. =) Ne volim mačke. Volim pse... Volim nakit i dobre knjige. Volim kratke suknje, dobre farmerke. Džempere! Daaa, džempere...  Volim "Prijatelje", Rosa Gelera. =) Volim srpske odbojkaše, Bojana Janića. <3 Volim Coldplay, Beyonce... Volim matematiku, istoriju... =)

Sve su to neke meni svojstvene sitnice, pa sa njima započeh...  

... rekoh ja, i ostadoh živa... Još uvek ne znam kako funkcioniše pisanije na ovim stranicama, ali nadam se brzom priključenju na kolosek... Aj ken du it... Ajv misd ol dis... :) Jeeej...